Hoću da se plate lekara u našoj zemlji povećaju bar 2 puta. Hoću da me dočekaju nasmešeni, raspoloženi, da se posvete samo meni. Hoću da me pregledaju skoncentrisano, a ne da razmišljaju da li su platili struju, koliko će majstor da im uzme za kola, da li dete mogu da pošalju na letovanje, da li će danas imati dovoljno pacijenata. Hoću da mi uporedi sve lekove i vidi ima li kontra indikacija, da me pozove u 22h uveče (što privatnici rade) i pita da li mi lek odgovara ili ima problema. Hoću da bude rasterećen vakodnevnih problema preživljavanja, da može uveče da pročita stručne časopise i plati knjige i iz inostranstva, da ide na seminare i predavanja. Hoću da me primi kao poznanika, a isprati kao prijatelja, da ne gleda da li sam doneo kafu i viski, dao bonbonjeru sestri, nego kao divno i neponovljivo ljudsko biće.
Hoću da plate profesorima, naročito u srednjoj školi, povećaju bar 3 puta. Hoću da gledaju moje dete kao svoje, da se brinu o njemu i da ga uče. Hoću da su nasmejani i rasterećeni, da mogu da kupe i cipele i čarape i tašnu, da ne kuvaju svaki dan nego ležerno da kupe ručak u kafani. Hoću da za ekskurziju prime 1000€ najmanje i da obilaze moje dete i noću, da mu zajme pomadu za sunce i fen, da mu ispeglaju bluzu i previju nogu zbog sinoćnih cipela sa visokim štiklama. Hoću da popiju kafu na štrandu u Veneciji i pojedu kolač u Beču, da mogu da ponude i moje dete. Hoću da imaju para da mu daju sijaset novih web adresa (da mogu da kupe pristojan računar i štampač i plate internet) i da se mejlom dopisuju sa njima, kad god im zaškripi. Hoću da sa osmehom podnose našu razmaženu i nevaspitanu decu, da sa njima kao sa prijateljima popričaju posle škole, da ih odvedu u parkić i smireno upute u tajne života. Hoću da brinu o njima kao o svojima, i neću da se zamajavaju oko neplaćenih računa, podizanja kredita, nerešenog stambenog pitanja, oko knjiga za svoju decu, upisa na fakultet, plaćanja magistratura i doktorata, specijalizacija i kurseva.
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? Dve najvažnije profesije su kod nas toliko zanemarene i podcenjene. Činovnicima u opštinama i u gradskim preduzećima, koji imaju plate jednog lekara i profesora, a uglavnom ništa ne rade (oprostite ima i svetlih primera, ali mnoogo malo), da se plate usklade sa radom, a onima kojima treba da se povećaju, radosno i pošteno. Za opštu dobrobit. Na zdravlje.
Podeli članak sa drugima: