Romansirani prilog našeg stalnog čitaoca.
Danas su "otvorena vrata" za roditelje u mojoj školi. Opet će da dolaze roditelji odličnih đaka, koje svi samo hvale. Oni ne prave nikakve probleme u smislu nediscipline. A moji roditelji se uvek svađaju ko će da ide u školu. Znaju da sam nestašan i nezainteresovan za ovu školu. Sami su me upisali u Tehničku školu , a znali su da volim da crtam i da sam umetnička dušica. Oni za mene nikad nemaju vremena. Rade u dve smene, okupirani su karijerom, a moja divna baka koja me je gledala i pazila , nedavno je umrla. Čak sam i telegrame poslate iz škole krišom primio i iscepao.
Spremam se za školu. Jedan običan dan – ustajem, spremam se, onda doručkujem mamine neuspele prženice, mirišem se i izlazim u maglovito prolećno jutro. Čekam bus a to znači bar pola sata smrzavanja (mada nas direktor GSP-a i svi ostali ubeđuju da je saobraćaj odličan, samo mi to ne primećujemo). Konačno stižem u školu sav ižvakan, izgužvan, izgažen i naravno već iznerviran jer kasnim. Znam da i ostali đaci dosta kasne, ali ja imam već 15 neopravdanih i sigurno ću dobiti još jedan. Imam šest časova bez pauze, profesori nervozni jer je počelo ispitivanje, plata im nešto kasni, a u ovoj nedelji su i pismeni zadaci. Nije mi lako, ali šta da se radi. Na pauzi za odmor preklinjem razrednu da im ne kaže istinu, izmišljam gomilu laži (da će da me biju, neću ići na letovanje i ekskurziju, umrlo mi je pola rodbine i tako to). Ni sam ne verujem da mi žena uopšte veruje, poznata ja da ima "radare za laži", ali se koprcam kako znam i umem. Ona mi blagim glasom kaže:"Marko ti si potrošio sve moje simpatije. Moramo preći na istinu. Samo obećavaš, ali ne održiš nikada reč." Iskreno žao mi je, kolika god da joj je plata malo ja za ovakav rad, mi smo stvarno nemogući,samoživi i razmaženi. Nikad na odmoru ni kafu ne popije. Kakav je to posao. Nikada ne bih bio profa.
Osećam neku nervozu u stomaku. Mora da je mama ipak stigla. Samo da joj ne pozli kada čuje istinu o meni. U razredu su većinom odlični đaci. Jeste da su štreberi, ali svaka im čast. Zato volim da ih mučim, sakrivam knjige, kradem sveske, ponekad ih ćušnem na odmoru (tu sam najjači), guram ih niz stepenice kad mi ne šapuću, a ponekad ih i udarim kada mi ne daju da prepišem na pismenom. Ali šta ću, snalazim se. Idem redovno kod psihologa. Fina neka žena, nezainteresovana a i šta mi može. Obično me sasluša, zna i ona da lažem i pusti me da se izduvam. Baš volim da idem kod nje, jer tada nisam na času. Nadam se da mama neće pominjati onu trojku iz vladanja, od prošle godine. Jedva sam ih ubedio da je greška. Ćale ionako ništa ne sluša, a mama je baš nešto teško prihvatila objašnjenje.
Izašao sam sa časa, kao u toalet. Vidim mamu kako se tetura niz stepenice i izlazi iz škole. Večeras ću doći kasno kući, kad svi legnu , da ih prođe ljutnja. Nadam se da je tata otišao na službeni put. Oni misle da sam ja anđeo. Samo da su me upisali u drugu školu.
Ni razredna ne izgleda najbolje. Posle ovakvih razgovora nije sposobna ni za čas.
Posle razmišljam. Zar ne vidite lepotu u svom životu? U kojoj još zemlji mogu roditelji da ne odu par meseci u školu i da vam dete na izbace. Ipak život pronalazi čudne načine da vam otvori oči i ukaže šta je najvažnije. Nadam se da se sve može spasiti. Možda će da provode više vremena sa mnom, a možda mi uplate i onaj kurs slikanja. Na zdravlje.
Podeli članak sa drugima: